Prijateljstva retko funkcionišu po principu savršene ravnoteže. U jednom periodu života možda ćete vi biti oslonac prijatelju, dok će u drugom on biti tu za vas. Takve promene su prirodan deo svakog bliskog odnosa.
Problem nastaje kada neravnoteža prestane da bude privremena i postane pravilo. Kada jedna osoba stalno ulaže više vremena, pažnje i energije, a druga uglavnom prima podršku bez uzvraćanja, odnos vremenom može postati iscrpljujuć.
Prema pisanju magazina Psychology Today, upravo nedostatak uzajamnosti predstavlja jedan od najčešćih razloga zbog kojih dugogodišnja prijateljstva počinju da pucaju, čak i kada na prvi pogled deluju sasvim normalno.
Razgovori postoje, ali korist ima samo jedna strana
Jedan od prvih znakova da nešto nije u redu jeste osećaj da komunikacija stalno ide u korist iste osobe.
Na primer, prijatelj vas pozove kada prolazi kroz težak period i satima razgovarate o njegovim problemima. Međutim, kada se vi nađete u sličnoj situaciji, dobijete nekoliko reči podrške, nakon čega se tema ponovo vraća na njega.
Sličan obrazac može se primetiti i kod ljudi koji insistiraju na “iskrenosti” samo kada kritikuju druge. Spremni su da ukažu na vaše greške, loše odluke ili probleme u vezi, ali kada se oni nađu u istoj situaciji, očekuju bezuslovnu podršku i izbegavaju svaku kritiku.
Iako komunikacija formalno postoji, razmena nije ravnopravna.
Istraživanje objavljeno 2009. godine pokazalo je da su uzajamna prijateljstva značajno povezana sa osećajem socijalne podrške i pripadnosti. Rezultati sugerišu da nije presudno koliko često komuniciramo, već da li obe strane imaju korist od odnosa.
Kako navodi Psychology Today, telo često prepozna problem pre nego što ga osvestimo. Razgovori koji bi trebalo da donesu osećaj povezanosti počinju da deluju kao obaveza. Nakon susreta ostajemo umorni umesto osnaženi, a vremenom se javlja frustracija koju je teško objasniti.
Razlog je jednostavan: svaki odnos koji od nas stalno traži više nego što pruža postaje emocionalni teret.
Kada su njihove granice važne, a vaše nisu
Poslednjih godina često se govori o postavljanju granica u odnosima. Briga o sopstvenom vremenu, energiji i mentalnom zdravlju svakako jeste važna, ali problem nastaje kada pravila važe samo za jednu osobu.
Zamislite prijatelja koji traži prostor i razumevanje svaki put kada prolazi kroz stresan period. Vi to poštujete i ne insistirate na razgovoru dok ne bude spreman. Međutim, kada se vi povučete zbog sopstvenih problema, on vaše ponašanje doživljava kao uvredu ili znak da ga ignorišete.
Drugi primer je osoba koja često odbija druženja pozivajući se na potrebu za privatnim vremenom, ali istovremeno očekuje da vi budete dostupni čim joj zatreba pomoć, savet ili podrška.
U oba slučaja granice formalno postoje, ali funkcionišu samo u jednom smeru.
Studija objavljena u časopisu Journal of Emotional Abuse još 2008. godine upozorila je na fenomen poznat kao “rastvaranje granica”, odnosno situaciju u kojoj dolazi do narušavanja zdravih međuljudskih granica i zamagljivanja uloga u odnosu. Takva dinamika povećava rizik od emocionalne povrede i nezadovoljstva.
Kako ističe Psychology Today, zdrave granice trebalo bi da štite obe osobe podjednako. Kada služe isključivo potrebama jedne strane, one prestaju da budu granice i postaju nepisana pravila koja druga osoba mora da poštuje.
Kako prepoznati da prijateljstvo više nije ravnopravno?
Ako primetite da ste gotovo uvek vi osoba koja prva šalje poruku, organizuje susrete, sluša probleme i prilagođava se tuđim potrebama, možda je vreme da objektivno sagledate odnos.
Povremena neravnoteža je normalna. Međutim, kada jedna osoba stalno daje, a druga uglavnom uzima, prijateljstvo može početi da liči na obavezu umesto na izvor podrške.
Upravo zato stručnjaci koje prenosi Psychology Today naglašavaju da kvalitet prijateljstva ne određuje njegova dužina, već uzajamnost, poštovanje i spremnost obe strane da ulože trud u odnos. Kada ti elementi nestanu, čak i najduža prijateljstva mogu postati izvor nezadovoljstva i emocionalnog umora.
